Moj prvi Onlajn koncert 12 Jun 2020 12:18 PM (5 years ago)

Školska 2019/20. godina krenula je sasvim uobičajeno, ali je onda, negde pred kraj trećeg tromesečja, izgleda „skrenula levo kod Albukerkija“ i svi smo se našli u situaciji koja je bila potpuno nova – dva i po meseca izolacije! Srećom, internet danas postoji skoro u svakom domu, pa smo to i iskoristili. Vrlo brzo prešlo se na onlajn nastavu, kako u osnovnim i srednjim, tako i u muzičkim školama.

Nastava se odvijala dosta dobro. Deca su, uprkos svim ostalim školskim obavezama uspevala da odvoje vreme i za vežbanje klavira, tako da smo program prelazili uglavnom po planu (sa nekima nešto sporije, ali sa nekima i dosta brže). Bilo mi je žao što nećemo moći da održimo, sad već tradicionalni, završni koncert na kraju školske godine. No, prateći kumunikaciju na fejsbuk grupama nastavnika klavira iz inostranstva, saznala sam da se većina njih odlučila za onlajn koncert. Ova ideja mi se veoma dopala i počela sam malo više da istražujem. Trebalo je rešiti puno toga:

• Koju aplikaciju/program koristiti?
• Da li da deca sviraju uživo ili da svi gledamo unapred pripremljene snimke?
• Da li da sviraju iz nota ili napamet?
• Hoće li roditelji prihvatiti ovakvu vrstu koncerta? Da li će dozvoliti da snimak njihovog deteta bude javno prikazan? …

Oko svih ovih nedoumica puno su mi pomogli članci Džoj Morin (Joy Morin) i Andree Dou (Andrea Dow), čije blogove toplo preporučujem.

Na osnovu svega što sam pročitala, odlučila sam da bi najbolje bilo da koncert bude koncipiran tako da preko Zoom aplikacije kreiram sastanak na koji bih pozvala sve roditelje i učenike, a da onda svi gledamo snimke koji su ranije pripremljeni. Na ovaj način bih učenicima omogućila da kompoziciju snimaju i po nekoliko puta (ako je potrebno), bez pritiska i dodatnog stresa, dok god ne budu zadovoljni svojim izvođenjem. Takođe, nisam insistirala na tome da se svira napamet. Smatram da vanredna situacija dopušta i fleksibilnija pravila

Prvo što sam uradila je anketa među roditeljima i učenicima o tome da li žele da napravimo onlajn koncert, kao i da li su roditelji saglasni sa tim da snimak njihovog deteta bude postavljen na kanalu JuTjub. Objasnila sam da bih sve snimke postavila tako da je privatnost podešena na „Po pozivu“. Ovo znači da snimak može da se pogleda i pronađe samo ako se ima direktan link ka snimku. Običnom pretragom je nemoguće naći snimak.

Pošto su svi roditelji i učenici pristali, dala sam im rok od mesec dana da mi pošalju snimke kompozicija za koncert. Dala sam im i neke smernice pre snimanja:

• da kameru okrenu vodoravno („ne kao za instagram, već kao za YouTube“),
• da se snime tako da se na snimku vide i oni sami, ali i klavijatura (kao na pravom koncertu),
• da ostave dovoljno vremena pre i posle sviranja (da bih mogla da ubacim aplauz),
• da poklanjanje snime odvojeno, ako je nemoguće sve snimiti u okviru jednog snimka.

Vrlo brzo počeli su da pristižu snimci. Svaki od njih mi je popravljao raspoloženje Deca su se baš potrudila – doterali su se kao za koncert i potrudili se da kompozicije odsviraju najbolje što mogu. Stariji su se uglavnom sami snimali, pa sam tu dobijala snimke kao u ogledalu – na snimku je delovalo da desna ruka svira deonicu leve i obrnuto Mlađe su uglavnom snimali roditelji i mogu reći da su se odlično snašli u ulogama kamermana!

Za uređivanje snimaka koristila sam besplatne programe. Pišem u množini, jer sam morala da kombinujem više toga, u zavisnosti od toga u šta sam želela da napravim. Za dodavanje aplauza i izbacivanje delova koji su višak (na početku i na kraju snimka) koristila sam OpenShot Video Editor (prema preporuci Džoj Morin). Zvuke aplauza preuzela sam sa sajta Free Sound Effects (takođe zahvaljujući Džoj).

Naravno, nije mi bilo dovoljno da samo dodam aplauze. Želela sam i da na početku i na kraju videa dodam efekte postepenog pojavljivanja i postepenog nestajanja snimka (Fade In From Black i Fade Out To Black). OpenShot ima i ovu opciju, ali nakon nekoliko pokušaja, shvatila sam da mi je jednostavnije bilo da te efekte dodajem u programu Windows Movie Maker, koji već imam u računaru i sa kojim sam radila i ranije. Ovaj drugi program koristila sam i za spajanje snimaka, tamo gde mi je poklanjanje poslato posebno.

Naravno, dešavalo se da dobijem snimke koji su u nekom formatu koji ova dva programa ne mogu da učitaju, pa sam za to koristila besplatan onlajn konverter (link). Za okretanje snimaka (onih u ogledalu, a bilo je i nekih koji su bili okrenuti za 180 stepeni) mi je prvo pomogla koleginica, a onda sam otkrila da to okretanje mogu da radim i u Windows Movie Makeru, pa nisam više morala da maltretiram koleginicu .

U dogovoru sa roditeljima, koncert je zakazan za sredu, 10.06.2020. godine, u 18 sati. Kako nikada ranije nisam koristila Zoom sa toliko ljudi, brinulo me je da li ću uspeti da se snađem i hoće li sve proći kako treba. No, čim smo počeli, trema je prošla

Na početku sam pozdravila sve prisutne i rekla par reči o ovoj školskoj godini, kao i o samom koncertu. Pohvalila sam sve učenike i zahvalila se svim roditeljima na divnoj saradnji, strpljenju i konstantnoj podršci.

Snimke sam puštala sa JuTjuba, a pre svake tačke bih najavila sledećeg izvođača. Uživala sam slušajući svakog od njih

Po završetku koncerta napravili smo par zajedničkih fotografija i pozdravili se.

Od nekih učenika sam kasnije saznala da im se dešavalo da je u toku koncerta internet konekcija bila povremeno loša, pa nisu dobro čuli neke od kompozicija. Dobro u celoj situaciji je što, i nakon koncerta, svi možemo ponovo uživati u snimcima kad god želimo, jer su svi u plejlisti na JuTjubu

Sve u svemu, drago mi je da smo održali ovaj koncert, makar i ovako onlajn i da smo time zaista lepo zaokružili ovu, vrlo neobičnu, školsku godinu.

Pavana za preminulu princezu 29 May 2020 2:25 AM (5 years ago)

Iako ovaj naslov pretpostavlja da se u pozadini krije tužna priča, istina je ipak malo drugačija. No, krenimo iz početka..

Moris Ravel rođen je u gradu Sibur, koji se nalazi francuskom delu Baskije, nekih 11km od granice sa Španijom. Njegova majka bila je poreklom baskijka (odrasla je u Madridu), a otac švajcarac. Porodica se preselila u Pariz samo tri meseca nakon Morisovog rođenja, ali kako je bio veoma privržen majci, na njegova dela i život veliki uticaj je imalo njeno baskijsko poreklo.

Ravel je Pavanu napisao 1899. godine (u svojoj 24. godini), dok je studirao na Pariskom konzervatorijumu kod Gabriela Forea i posvetio je svojoj pokroviteljki Vinareti Singer, princezi Edmond de Polinjak. Iako nas naslov kompozicije navodi da pomislimo drugačije, Ravel je jednostavno želeo da napiše Pavanu (spor i elegantan ples koji se igrao na dvorovima u 16-tom veku) uz koju bi možda neka mala princeza (nalik princezama sa Velskezovih slika) igrala na dvoru.

„Male dvorske dame“ – Dijego Velaskez

Takođe, sam Ravel je više puta rekao i da naslovu kompozicije ne treba pridavati previše značaja. Izabrao ga je samo zato što mu se dopalo kako te reči zajedno zvuče (Pavane pour une infante défunte) i da to nikako nije tužbalica za umrlim detetom.

Kompozicija je prvobitno bila napisana za solo klavir, no, kako je sam Ravel jednom prilikom primetio, u rukama ne tako veštih pijanista delo nije zvučalo onako kako ga je on zamislio. Ako pogledate note, videćete da se u deonici desne ruke nalazi i melodija i deo pratnje, a da bi to zvučalo kako treba, potrebna je određena veština

Zato je desetak godina kasnije (1910. godine) Ravel napisao i orkestarsku verziju kompozicije, koja je premijerno izvedena 1911. godine. Originalna partitura pisana je za dve flaute, obou, dva klarineta, dva fagota, dve horne, harfu i gudače, a zanimljivo je da glavnu melodiju izvod horna.

Ova kompozicija je od svog nastanka doživela puno obrada. Meni su najlepše „The Lamp Is Low“ (1939) i obrada Isao Tomite (1979). Koja se verzija Vama najviše dopada?

(slika preuzete odavde)

Kopelija 12 May 2020 11:00 PM (5 years ago)

„Kopelija“ (ili „Devojka sa emajliranim očima“) je komičan balet u tri čina, sa puno humora i mimike, pa je preporučljiv za sve uzraste. Libretista Šarl-Lui-Etjen Nuiter je inspiraciju za priču pronašao u priči E. T. A. Hofmana – „Sendmen“ („Der Sandmann„). Muziku za balet napisao je Leo Delib, a originalnu koreografiju uradio je Artur San-Leon.

Balet „Kopelija“ premijerno je izveden 25. maja 1870. godine u Parizu. Prvobitni uspeh baleta prekinuo je Francusko-Pruski rat (19. juli 1870 – 28. januar 1871.), za vreme kog je Pariz bio okupiran. No, vremenom je ovaj balet postao jedan od najpopularnijih i najčešće izvođenih baleta u Parizu.

Lica:

• Svanhilda, lepa seoska devojka
• Franc, seoski mladić
• doktor Kopelijus
• Kopelija, tvorevina dr. Kopelijusa

PRIČA:

I čin

Priča počinje za vreme gradskog festivala, koji je organizovan povodom dobijanja novog zvona za crkvu. Gradski većnici objavljuju da će svi koji se venčaju kada zvono stigne dobiti i novčanu nagradu. Svanhilda i Franc su svakako planirali svoje venčanje, pa odlučuju da se venčaju za vreme festivala. Međutim, Svanhilda primećuje da Franc više pažnje obraća na devojku Kopeliju, koja sve vreme sedi nepomično na balkonu obližnje kuće i čita. Kuća pripada misterioznom doktoru Kopelijusu.

Bez obzira na to što Kopelija sve vreme nepomično čita, Franc je očaran njenom lepotom i odlučan da privuče njenu pažnju.

Kada dr Kopelijus izađe iz kuće, iz džepa mu ispadaju ključevi, koje pronađe Svanhilda. Ona tada odlučuje da sa svojim drugaricama ode u doktorovu kuću i upozna Kopeliju.

U isto vreme, Franc ima svoj plan za upoznavanje Kopelije – popeće se na balkon pomoću merdevina!

Jedna od najpoznatijih kompozicija iz ovog baleta je valcer koji Svanhilda igra upravo u prvom činu:

II čin

Kada Svanhilda i njene drugarice uđu u doktorovu kuću, tamo zatiču puno nepomičnih ljudi. Međutim, onda shvataju da se sve to mehaničke lutke, u pravoj veličini. One ih sve naviju i gledaju ih kako se pomeraju.

Svanhilda tada otkriva da je i Kopelija, zapravo, lutka.

U tom momentu, u kuću ulazi doktor Kopelijus, koji se ljuti što su devojke provalile u njegovu radionicu. Izbacuje ih sve napolje, a onda primećuje Franca na prozoru i poziva ga da uđe. Naime, da bi oživeo Kopeliju, potrebna mu je ljudska duša i on planira da Franca iskoristi za to. Daje mu vino u koje je sipao prašak za spavanje i Franc polako počinje da tone u san, dok doktor počinje da izgovara magične reči.

Srećom, doktor nije primetio Svanhildu, koja je sve vreme bila sakrivena iza zavese. Ona oblači Kopelijinu haljinu i pretvara se da je lutka koja je oživela.

Glumeći Kopeliju, Svanhilda budi Franca, a zatim navija sve mehaničke lutke, kako bi ona i Franc uspeli da pobegnu. Doktor biva potpuno zatečen ovom novom situacijom, a kada se sve smiri i on otkrije da Kopelija ipak nije oživela, on se rastužuje.

(U nekim ruskim verzijama ovog baleta, Svanhilda ne uspeva da prevari doktora Kopelijusa prerušavajući se u Kopeliju. Nakon što je on uhvati, ona mu kaže istinu – da samo želi da povrati ljubav svog verenika. On tada odlučuje da joj pomogne i podučava je kako da se kreće kao lutka, kako bi što bolje oponašala Kopeliju.)

III čin

Svanhilda i Franc spremaju se da razmene svoje bračne zavete, kada nailazi ljuti doktor Kopelijus, tražeći odštetu za načinjenu štetu u radionici. Žaleći što je uznemirila doktora i napravila mu pometnju u radionici, Svanhilda mu nudi svoj miraz u zamenu za oproštaj. Franc tada govori Svanhildi da zadrži svoj miraz jer će on platiti doktoru. Tada se u celu priču umeša gradonačelnik, koji doktoru daje vreću s novcem, nakon čega se doktor smiruje. Svanhilda i Franc se venčavaju, a ceo grad slavi igrajući.

Zanimljivosti

Modernu verziju ovog baleta kreirao je Žan-Kristof Majo 2019. godine za Baletsku kompaniju Monte Karlo. Balet je nazvao Coppél-i-A, a zanimljivo je to da je lik Kopelije predstavljen kao android (Veštačka inteligencija – engl. artificial intelligence, tj. AI). Originalnu muziku Deliba izmenio je Majoov brat Bertrand Majo, kako bi muzika više odgovarala ovoj verziji priče.

Balet „Kopelija“ bio je inspiracija i za španski film „Fantastičan svet doktora Kopelijusa“ (ili samo Dr. Kopelijus – El fantástico mundo del doctor Coppelius) iz decembra 1966. godine. Ceo film može se pogledati na YouTubu

(slike preuzete odavde, odavde, odavde i odavde)

Romantik klasičar 6 May 2020 10:06 PM (5 years ago)

Bio je kompozitor romantizma, koji je veoma cenio klasično doba. Jedan je od najsamokritičnijih kompozitora ikada – svoja dela je i po desetak puta prepravljao pre objavljivanja. Čak i pored toga, napisao je i objavio puno kompozicija: četiri simfonije, oko 200 solo-pesama, veliki broj kratkih komada za klavir, dva klavirska koncerta, koncert za violinu, … Ono što ga razlikuje od ostalih kompozitora romantizma je i to da nije napisao ni jednu operu i ni jedno programsko delo.

Mladi Johanes Brams

Johanes Brams (Johannes Brahms), nemački kompozitor i pijanista, rođen je na današnji dan – 7. maja 1833. godine u Hamburgu (Nemačka). Njegova porodica nije bila bogata – otac, Johan Jakob Brams, je svirao kontrabas u hamburškom orkestru, a majka (Johana Henrika Kristiana Nisen – 17 godina starija od svog muža) je bila krojačica. Pošto je plan Bramsovih bio da mali Johanes takođe bude muzičar, otac je veoma rano počeo da ga uči da svira violinu, violončelo i hornu. Međutim, Johanes je po svaku cenu želeo da svira klavir, na veliku žalost svojih roditelja (klavir je skup instrument).

Srećom, njegov otac je uspeo da dogovori da Johanes vežba kod Joakimovog kolege, tako da je sa časovima klavira počeo od svoje 7. godine. Naredne 4 godine vredno je radio sa učiteljem klavira, Koselom. Svoj prvi klavirski nastup imao je sa samo 10 godina, a od jedanaeste godine počinje i da komponuje.

Prema nekim pričama, mladi Johanes je u ovom periodu čak i nešto zarađivao svirajući klavir u lokalnim krčmama i bordelima. No, ove priče nisu potvrđene.

Iako Johan Jakob nije imao neke ambicije za svog sina, što se tiče napredovanja na klaviru, Kosel prepoznaje Johanesov talenat i šalje ga 1845. godine svom učitelju klavira – pijanisti i kompozitoru Eduardu Marksenu. Marksen je lično poznavao Betovena i Šuberta, divio se delima i načinu komponovanja Mocarta, Hajdna i Johana Sebastijana Baha. Sve ovo preneo je i na mladog Bramsa, koji će nastaviti da komponuje u stilu ovih velikana klasične muzike.

Svoj prvi samostalni klavirski resital Brams je održao kada je imao 15 godina. Na repertoaru su bila dela Baha, Betovena i Marksena. Sledeće godine održao je još jedan solistički koncert, ali ovog puta su na repertoaru bile i njegove kompozicije.

Interesantno je da je Brams u početku komponovao pod pseudonimom G. W. Marks. Jedno od najranijih dela koje je potpisao svojim imenom je Skerco op. 4, koji je komponovao sa 18 godina.

Turneja

U svojoj 17-toj godini upoznaje (pet godina starijeg) mađarskog violinistu Eduarda Remenjija. Sa njim je i nastupao nekoliko puta, a onda su krenuli i na koncertnu turneju, 1853. godine. Zahvaljujući Remenjiju, Brams upoznaje mađarsku muziku i čardaš, što će kasnije iskoristiti u svojim Mađarskim igrama.

Edi Remenji i Johanes Brams (1852)

U okviru turneje, Remenji i Brams odlaze u Hanover, kod violiniste i kompozitora Jozefa Joakima (1831 – 1907), koga je Brams čuo ranije i bio oduševljen njegovim sviranjem. Joakim i Brams ostaće prijatelji celog života. Jedini period kada su bili posvađani je kada je 1883. godine Joakim želeo da se razvede, a Brams je stao na stranu njegove žene. Pomirili su se nekoliko godina kasnije (1887), kada je Brams napisao Dupli koncert za violinu i violončelo – za Joakima i čelistu Roberta Husmana.

Nakon posete Joakimu, Remenji i Brams odlaze u Vajmar, u posetu Francu Listu. List je tom prilikom održao koncert na kom je svirao Bramsov Skerco op. 4 bez ikakve prethodne vežbe (s lista) i svoju sonatu u b-molu. Prema nekim pričama, Brams je za vreme Listovog izvođenja sonate zaspao (!), što nije baš povoljno uticalo na njihov odnos, pa Brams i Remenji ubrzo napuštaju Vajmar.

Najvažniji događaj u Bramsovom životu je susret sa Robertom Šumanom i njegovom ženom Klarom, 1853. godine u Dizeldorfu. Dvadesetogodišnji Brams odsvirao je Šumanovima svoje sonate i nekoliko pesama. Roberta je mladi umetnik toliko oduševio da je u prvom sledećem izdanju svog muzičkog časopisa „Neue Zeitschrift für Musik“ (Novi časopis za muziku) napisao čitav članak posvećen Bramsu u kome je opisao svoje oduševljenje ovim mladim kompozitorom i pijanistom i nazvao ga genijem!

Johanes Brams, Klara i Rober Šuman

Zahvaljujući ovakvoj Robertovoj kritici, poznati izdavači Brajtkopf i Hertel (Breitkopf & Härtel) izdali su nekoliko Bramsovih kompozicija.

Brams je sa Šumanovima živeo nekoliko meseci, a pošto je, ubrzo nakon njegovog odlaska Robert doživeo nervni slom i pokušao samoubistvo, Brams se vraća u Dizeldorf, kako bi pomogao Klari. Klara ga je podržavala tako što je na svojim koncertima izvodila i njegove kompozicije.

Pretpostavlja se da je Johanes bio zaljubljen u 14 godina stariju Klaru od prvog susreta sa njom, ali je njihova veza ostala do kraja platonska. Iako je imao bliske prijateljice, Brams se nikada nije ženio, verovatno zbog svoje ljubavi prema Klari, koju je voleo celog života i dugo se dopisivao sa njom.

Na preporuku Klare Šuman, Brams je 1857. godine dobio mesto na dvoru u Detmoldu. Tu je provodio svaku zimu u naredne 3 godine (do 1860). Studirao je, komponovao, a kao rukovodilac dvorskog hora oprobao se i u ulozi dirigenta.

Izazovi

Prvi izazov u njegovoj karijeri bila je premijera njegovog Prvog klavirskog koncerta. Premijera je održana u Hanoveru, 22. januara 1859. godine, a sam Brams je svirao klavir. Publika nije bila baš oduševljena. Na drugom izvođenju koncerta (u Lajpcigu) publika je bila toliko neprijateljski nastrojena da su Bramsa jedva ubedili da ne ode nakon prvog stava. Zbog ovakve reakcije publike, Brajtkopf i Hertel odbili su da izdaju Bramsova nova dela.

Da nesreća bude veća, u to vreme je Beč bio podeljen u dva tabora: one koji su podržavali Lista, Berlioza i Vagnera i njihovu „Novu nemačku školu“ i one koji su bili protiv toga, više naklonjeni klasicizmu. Brams je bio u ovoj drugoj grupi. Jednom prilikom je sa svojim prijateljem Joakimom i ostalim istomišljenicima javno polemisao o muzici „Nove nemačke škole“ i o tome kako im stati na put. Ova rasprava nekako je stigla i do tadašnjih medija, pa je u sledećem izdanju lista Neue Zeitschrift für Musik izašao tekst u kome se javno ismeva Brams i njegovi istomišljenici jer imaju tako „nazadan“ pogled na muziku. Nakon toga, Brams nikada više nije učestvovao u javnim raspravama o muzici.

U jesen 1862. godine (kada je imao 29 godina) Brams odlazi u Beč, gde upoznaje puno uticajnih ljudi iz sveta umetnosti.

U januaru 1863. godine upoznaje i Riharda Vagnera, kome svira svoju kompoziciju Varijacije i fuga na Hendlovu temu (Hendl varijacije), op. 24 iz 1861. godine. Iako je njihov susret bio srdačan, Vagner je kasnije često davao kritičke i čak uvredljive komentare na Bramsovu muziku. Brams je, međutim, i tada, a i kasnije, bio veoma zainteresovan za Vagnerovu muziku. Čak mu je i pomogao u pripremi koncerata u Beču (1862/63).

Iste godine Brams postaje direktor bečkog hora „Wiener Singakademie„, sa kojima, na iznenađenje publike, izvodi prvenstveno dela starijih kompozitora, kao što su Bah i Gabrieli, ali i dela Betovena i Mendelsona. No, pošto shvata da mu vođenje hora oduzima puno vremena koje bi inače iskoristio za komponovanje, napušta ovaj posao 1864. godine.

U periodu od svoje 31. do 43. godine (1864 – 1876) leta provodi u Lihtentalu (današnji deo Baden-Badena), gde je vreme provodila i Klara Šuman sa svojom porodicom. Bramsova kuća u Lihtentalu sačuvana je kao muzej.

Bramsova kuća u Lihtentalu (unutrašnjost možete pogledati ovde)

Povratak na scenu

U januaru 1865. godine umire Johanesova majka. Ovo je za njega veliki udarac i on se sa tom situacijom bori najbolje što ume – počinje sa komponovanjem Nemačkog rekvijema (za soliste, hor i orkestar), za koji je odabrao mesta iz Biblije koja se odnose na smrt i onozemaljski život. Interesantno je da je Brams pisao rekvijem na nemačkom jeziku, umesto na latinskom, što je do tada bila praksa.

Nemački rekvijem (sa 6 stavova) premijerno je izveden 1868. godine, a godinu dana kasnije Brams dodaje i sedmi stav. Ovo delo odlično je prihvaćeno u Nemačkoj, Engleskoj, Švajcarskoj i Rusiji, a zahvaljujući tom uspehu, Brams se ponovo vraća na muzičku scenu.

Od 39-te do 42-ge godine (1872 – 1875) radi kao direktor bečkog orkestra „Gesellschaft der Musikfreunde“ (Društvo ljubitelja muzike). Pošto je i sam perfekcionista, zahteva da članovi orkestra budu isključivo profesionalni muzičari. Sa ovim orkestrom izvodi dela svih kompozitora od Johana Sebastijana Baha pa do kompozitora 19. veka (osim, naravno, pristalica „Nove nemačke škole“).

Njegova Prva simfonija premijerno je izvedena 1876. godine i postigla je odmah veliki uspeh. Brams je ovu simfoniju završio isključivo zahvaljujući Klarinom ohrabrivanju. Pisao ju je baš dugo – prvu verziju prvog stava napisao je još 1860. godine, dakle, punih 16 godina ranije! On sam plašio se da simfonija neće biti uspešna jer nije pisana kao programsko delo. No, Bečka publika je bila oduševljena!

Poznati dirigent, Hans fon Bilov, nazvao je ovu simfoniju „Desetom“, aludirajući na to da je ona nastavak Betovenovih simfonija. Eduard Hanslik, jedan od najuticajnih muzičkih kritičara i protivnik „Nove nemačke škole“, imao je samo reči hvale za Bramsovu Prvu simfoniju.

Nakon uspeha Prve simfonije, i druga Bramsova dela nailaze na pozitivnu reakciju publike i muzičkih kritičara.

Sa, tada još ne tako poznatim, Antonjinom Dvoržakom Brams se upoznaje 1877. godine. Pre toga bio je predsednik žirija koji je Dvoržaku tri puta dodelio nagradu za komponovanje (1875, 1876 i 1877. godine). Dvoržak je Bramsu posvetio svoj Gudački kvartet, op. 44, koji je napisao 1877. godine.

Do tada uvek uredno obrijan, Brams u svojoj 45-toj godini rešava da je vreme za promenu imidža i pušta bradu! U septembru 1878. piše svom prijatelju:

„Dolazim sa velikom bradom! Pripremi svoju ženu za ovaj strašan prizor.“

„strašan prizor“ 

Nakon što je, 1882. godine, završio svoj Drugi klavirski koncert, op. 83, posvećen njegovom učitelju Marksenu, Brams dobija ponudu od fon Bilova da sa Majningenskim dvorskim orkestrom premijerno izvedu ovaj koncert. Brams pristaje i tako počinje njegova saradnja sa fon Bilovom i Majningenskim orkestrom.

Hans fon Bilov se veoma divio Bramsu i smatrao ga je jednim od najvećih kompozitora posle Baha i Betovena. Po njemu, postoje 3B u klasičnoj muzici, tri velikana: Bah, Betoven i Brams. Jednom prilikom je izjavio:

„Moje muzičko verovanje je u Es-duru, jer taj tonalitet sadrži tri b (oznaka za snizilicu): Bah, Betoven i Brams!“

Brams je bio prijatelj i sa Johanom Štrausom II, koga je veoma cenio. Iako su se upoznali mnogo ranije, njihovo prijateljstvo počelo je 1889. godine. Čuvena je anegdota o tome kada je Štrausova žena Adel zamolila Bramsa da joj da autogram na lepezi. On je zapisao početak valcera „Na lepom plavom Dunavu“, a onda dodao „na žalost, nije Brams“.

Johan Štraus II i Johanes Brams

Pisati ili ne?

Nakon veoma uspešne premijere Bramsovog Drugog gudačkog kvarteta u Beču (1890), on razmišlja o tome da prestane sa komponovanjem. Kako je napisao prijatelju, smatrao je da dovoljno postigao i sad želi da malo uživa u životu. U to vreme svirao je sa mladom solo pevačicom Alis Barbi, koja je bila 25 godina mlađa od njega. Ne zna se da li je bilo nešto između njih.

No, već sledeće godine, inspirisan klarinetistom Majningenskog orkestra, Rihardom Mulfeldom, vraća se komponovanju. Tada nastaju njegova dela za klarinet: Klarinetski trio (op. 114), Klarinetski kvintet (op. 115) i dve sonate, op. 120.

U maju 1896. godine umire Klara Šuman, što je za Bramsa bio neverovatan udarac. Priča se da je bio toliko rastrojen da je, na putu za sahranu, seo u voz koji je išao u suprotnom pravcu.

Negde u to vreme nastaju i njegova poslednja dela za klavir, među kojima su i tri Intermeca op. 117, koje je nazvao „Uspavanke moga bola“

1. Andante moderato (Es-dur) – 00:00
2. Andante non troppo e con molto espressione (b-mol) – 05:47
3. Andante con moto (cis-mol) – 10:44

U leto 1869. godine Bramsu je dijagnostikovana žutica, a nešto kasnije te godine i rak jetre (od kog je umro njegov otac). Njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti bilo je 7. marta 1897. godine na koncertu na kome je Hans Rihter dirigovao Bramsovu Simfoniju br. 4. Publika je tako dobro prihvatila delo da je bilo ovacija nakon svakog stava!

Bramsovo zdravstveno stanje se u narednim danima veoma pogoršalo. Prema jednoj priči, 3. aprila 1897. godine, pred smrt, Brams je napisao:

„Radi promene, ja sam malo prilegao, pa mi je zbog toga nezgodno da pišem..“

Nedugo zatim izgubio je svest i izdahnuo.

Sahranjen je na Centralnom groblju u Beču.

Bramsov grob u Beču

(slike preuzete odavde, odavde, odavde, odavde, odavde)

Jurnjava po lavirintu 28 Apr 2020 6:44 AM (5 years ago)

Ova edukativna igrica namenjena je svima koji žele da provere svoje znanje o notama iz male oktave (bas ključ) i notama prve oktave (violinski ključ). Cilj je da ovog crvenog čovečuljka provedete kroz lavirint (najbližim mogućim putem) do polja u kome je prikazana nota čije se ime vidi u dnu ekrana, pri tom izbegavajući neprijatelje.

Čovečuljka pomerate strelicama na tastaturi (ako igrate na računaru), odnosno dodirujući prstom pravac u kom želite da on ide (ako igrate na telefonu).

Igrica ima 16 nivoa i svaki sledeći je nešto teži jer ovi neprijatelji postaju sve brži i brži.

Ako, po završetki igrice, želite da upišete svoje ime na tablu sa rezultatima, samo kliknite na dugme Tabela (Leaderboard) i pojaviće se opcija za unos imena.

Igricu sam napravila u dve verzije: prva je malo lakša, jer imate zadatu notu i ponuđena četiri odgovora u lavirintu.

Druga verzija je malo teža jer imate zadat naziv note, a u lavirintu su ponuđene četiri opcije u violinskom i u bas ključu, pa je potrebno da dobro razmislite koja opcija je tačna.

Koju god opciju da izaberete, nadam se da ćete se dobro zabaviti, a uz to nešto i naučiti (ili utvrditi već naučeno). Uživajte i srećno!

Jurnjava po lavirintu (lakša verzija):

Jurnjava po lavirintu (teža verzija):

Kako osvojiti devojku? 22 Apr 2020 1:07 AM (5 years ago)

Početkom septembra 1827. godine u francuskom narodnom pozorištu u Parizu gostovali su članovi engleske pozorišne trupe. Na repertoaru je bio Šekspirov „Hamlet“, a ulogu Ofelije igrala je irska glumica Harijet Smitson. Odluka da pogleda ovu predstavu bila je presudna za mladog Hektora Berlioza (tada je imao 24 godine). Iako nije razumeo skoro ni reč onoga što su glumci izgovarali (predstava je bila na engleskom jeziku), njegovu pažnju privukla je Ofelija, tj. Harijet Smitson.

Harijet Smitson (1800 – 1854)

Predstava je bila toliko uspešna da je ova trupa gostovala u Parizu već 4 dana kasnije, ali sada sa predstavom „Romeo i Julija“. Ulogu Julije igrala je, naravno, prelepa Harijet. Zaljubljeni Berlioz odgledao je i ovu predstavu, a nakon toga pokušavao je na sve načine da stupi u kontakt sa mladom glumicom: slao joj je pisma, poklone i ljubavne poruke, čak je i putovao za njom u nadi da će je ponovo sresti. Na žalost, ništa od toga nije urodilo plodom, verovatno i zato što su Harijet upozorili da je on čudan i ekscentričan mladić.

Sav očajan zbog neuzvraćene ljubavi, par godina kasnije (1830) Berlioz je napisao delo koje je potpuno promenilo koncept simfonijske muzike. Nazvao ga je Fantastična simfonija: Epizoda iz života jednog umetnika…u pet delova.

Za razliku od ostalih simfonija koje su do tada bile pisane, ova ima i program u kome je Berlioz ispričao priču koju dočarava muzika. Priča ima pet delova (Sanjarenja – strasti, Na balu, Scena u polju, Put na gubilište, Veštičje poselo) i opisuje patnje jednog umetnika zbog neuzvraćene ljubavi.

Na samom početku on uvodi melodiju koja predstavlja lik voljene devojke. Berlioz je ovu melodiju nazvao Fiks ideja (idée fixe) jer je provlači kroz sve stavove simfonije, menjajući joj karakter u odnosu na karakter određenog stava. Ovo je kasnije Vagner iskoristio za razvoj lajtmotiva, a na sličan način danas se komponuje filmska muzika (svaki film ima glavnu melodiju koja se provlači kroz ceo film i obično predstavlja glavnog junaka).

U drugom stavu, koji je najpopularniji, pa se često izvodi i kao samostalna kompozicija, prikazan je mladi umetnik na balu. Melodija koja predstavlja devojku u koju je umetnik zaljubljen data je ovde u formi valcera.

Interesantno je da je Fantastična simfonija bila toliko harmonski različita od svega što je do tada bilo napisano da je Berlioz morao da na nekim mestima dopisuje beleške za dirigenta:

„Ovo zaista treba ovako da zvuči. Molim da ne prepravljate partituru!“

Simfonija je premijerno izvedena 5. decembra 1830. godine, u Parizu. Berlioz je, naravno, pozvao i Harijet, ali se ona nije odazvala, što ga je pogodilo mnogo više nego loša kritika njegovog dela.

Dve godine kasnije, nakon studiranja u Rimu, Berlioz se vraća u Pariz i saznaje da je Harijetina glumačka karijera u međuvremenu propala i da ona sada živi skromno i povučeno. Još uvek zaljubljen u nju, rešava da ponovo izvede svoju Fantastičnu simfoniju i da ponovo pošalje poziv Harijeti. Obezbedio joj je najbolje mesto u publici i zamolio svoje prijatelje da je dovedu. U publici je te večeri bilo puno poznatih umetnika (Šopen, List, Paganini), a najvažnije od svega – pojavila se i Harijet! Priča koja prati simfoniju podeljena je publici i Harijeta je iz te priče shvatila da je Fantastična simfonija namenjena njoj. Da li zbog priče ili zbog neverovatne muzike, tek Berliozov plan je uspeo! Harijet mu je par sati posle koncerta poslala pismo u kome mu je čestitala.

Nakon toga se sve brzo odvijalo: počeli su da se viđaju, ljubav se razvijala i samo godinu dana kasnije oni su se venčali. Prema nekim pričama, Berlioz je prilikom prosidbe popio otrov i nije želeo da popije protiv-otrov sve dok Harijet nije pristala da se uda za njega.

Ova priča, na žalost, nema srećan kraj. Vrlo brzo su u braku počele nesuglasice. Harijet nikada nije naučila francuski, a Hektor nikada nije naučio engleski. Ona je bila ljubomorna na uspeh koji je njemu donela Fantastična simfonija i samo par godina kasnije, njih dvoje su se razveli.

(slika preuzeta odavde)

Prepoznaj instrument 17 Apr 2020 7:00 AM (5 years ago)

Da li ste se ikada zapitali koliko dobro poznajete muzičke instrumente?

Svoje znanje možete proveriti rešavajući sledeću ukrštenicu.

Kliknite na Start i, kad se ukrštenica učita, kliknite na bilo koje polje i onda samo ukucajte naziv instrumenta koji odgovara opisu (latiničnim pismom).

(ako se ukrštenica ne učita, možete je otvoriti i klikom na sliku ispod)

Svoj rezultat (i utiske) možete napisati u komentaru ispod

Legenda o nastanku molskih lestvica 15 Apr 2020 4:10 AM (5 years ago)

Autor teksta: Ana Kovačić

Bio jednom jedan C-dur. Veseo i raspevan kako samo dur može da bude. Danima se družio sa muzičarima, stvarao nove kompozicije i melodije, međutim, na posletku se umorio  od silne razigranosti i poželeo  da ima nekoga sa kim bi podelio radost komponovanja i muziciranja. Beše mu potreban neko ko bi smirio njegove melodije, dopunio osećajnošću njegove muzičke misli, bio sličan njemu, a opet drugačiji…

Razmišljao je, razmišljao i dosetio se: od šestog stupnja svoje lestvice stvoriće novu lestvicu koja će imati iste tonove ali drugačiji raspored razmaka između njih. Što pomisli, to i učini i tako nastade a-mol lestvica: po tonovima ista, po zvučanju različita od svog drugara  C-dura.

Nova lestvica, a-mol, je bila raspoložena za nežne i setne melodije. Polustepeni između drugog i trećeg, i petog i šestog stupnja (umesto trećeg i četvrtog, i sedmog i prvog kod njenog drugara C-dura) su kompozicijama davali prizvuk prošlosti. „Tako slični, a tako različiti“, govorili su muzičari za ovaj neobičan par muzičkih lestvica.

Međutim, koliko god je a-molu bilo zabavno sa C-durom, kako je vreme prolazilo, a-mol je postajao usamljen. Nedostajao mu je neko sličan njemu, ali ipak malo veselijeg duha. Razmišljao je, razmišljao i odlučio da stvori novu a-mol lestvicu poput sebe, samo što bi ta lestvica imala polustepen između sedmog i prvog stupnja: VOĐICU.

Što pomisli, to i učini i nastade a-mol po tonovima i stupnjevima isti kao i prirodna a-mol lestvica, jedina razlika je bila u povišenom sedmom stupnju. Vođica je harmonskom a-molu (kako ovu lestvicu nazvaše) dala vesele završetke kompozicija i veću sličnost sa C-durom.

Dominanta harmonskog a-mola je ulivala nadu i činilo se da sreći nema kraja…ali, avaj, taman oblak se nadvio nad muzikom naših dobrih drugara. Harmonska a-mol lestvica je imala jedan veliki, nepremostivi problem: RUPETINU između šestog i sedmog stupnja koja je nastala kad se povisio sedmi stupanj! Bile su to neviđene muke kada su muzičari svirali lestvicu naviše ili naniže! Svaki put bi zastali, hvatali zalet i sa mukom (nekad i manje uspešno) preskakali taj stepen i po između šestog i sedmog stupnja! Trebalo je brzo delati! Smisliti način kako da se premosti rupetina?

Razmišljao je C-dur, razmišljao je a-mol prirodni, razmišljao je a-mol harmonski, razmišljali su i muzičari i kompozitori… i na posletku se dosetiše: stvoriće treću molsku lestvicu, po svemu nalik na prirodni a-mol, jedino neće biti polustepena između petog i šestog stupnja, niti rupetine između šestog i sedmog, ali će biti vođice! Kako? Lako: u prirodnom molu povisićemo i šesti i sedmi stupanj! Eto nama rešenja! Treća lestvica će se zvati melodijski mol.

Rečeno, učinjeno. Sreći naših drugara nije bilo kraja. C-dur, a-molovi: prirodni, harmonski i melodijski sad su mogli da stvaraju melodije kakve su god poželeli. Za svaku muzičku misao je postojala odgovarajuća lestvica, vesela, setna, nostalgična, tajanstvena ili sa srećnim završetkom.

To videše i ostale durske lestvice i odlučiše da slede primer C-dura: od svog šestog stupnja svaka lestvica je stvorila sebi paralelu – prirodni mol, a ovaj sebi još dva drugara: harmonski i melodijski. „Tako slični, a tako različiti“ i dan danas ljudi govore kad ih sretnu.

Mačija fuga 12 Apr 2016 2:02 PM (9 years ago)

Legenda kaže da postoji kompozicija koja je nastala zahvaljujući jednoj mački Mačka se zvala Pulčinela, a živela je pre više od 200 godina, kad i njen vlasnik, poznati kompozitor Domeniko Skarlati.

Prema priči, Skarlati je imao čembalo čiji zvuk je izgleda bio zanimljiv Pulčineli, pa je zato često šetala po klavijaturi instrumenta. Jednom prilikom kompozitor je zapisao tonove koje je mačka napravila prilikom jedne od svojih šetnji i onda ih iskoristio za temu kompozicije, koju je dalje razradio i od nje napravio fugu. Delo je objavljeno u Londonu, davne 1739. godine.

Ovu jednostavačnu sonatu za čembalo sam Skarlati nazvao je Fuga u g-mollu (K. 30, L. 499), ali priznaćete da je ‘nadimak’ Mačija fuga (La Fuga del Gatto), koji je nastao početkom XIX veka, mnogo zanimljiviji

Dva veka kasnije nastala je i džez verzija ove kompozicije:

I sve to zahvaljujući jednoj mački

*slika preuzeta odavde.

Muzički klikeri 2 Mar 2016 1:47 PM (9 years ago)

Može li se uz pomoć klikera napraviti muzika? Možda ne može ako ih imate samo par ili desetak. Ali, 2000 klikera pravi odličnu muziku

Švedski muzičar Martin Molin (lider benda Wintergatan) kreirao je instrument koji se sastoji od drvene konstrukcije u koju je uklopljena bas gitara, vibrafon, bubanj i složeni mehanizam uz pomoću kog muziku pravi 2000 čeličnih klikera! Ovaj instrument ima preko 3000 delova, a Martinu je trebalo 14 meseci za njegovo kreiranje.

Kratak video o kreiranju instrumenta možete pogledati na YouTubu (link), a kako ovaj instrument zvuči, pogledajte ovde: